Table of Contents Table of Contents
Previous Page  11 / 48 Next Page
Information
Show Menu
Previous Page 11 / 48 Next Page
Page Background

11

Pobjeda

Nedjelja, 20. januar 2019.

Analiza

)poništenja državnosti

(1)

PotpisivanjeDejtonskog sporazuma

gradu su upaljene crvene

lampice. Uticajna Miloševi-

ćeva supruga, koja je u popu-

lističko-nacionalističkom

magazinu Duga pisala op-

skurnednevnike,počela jeda

pišeozlomiprevrtljivompo-

litičaru na vlasti. Upućeni su

lako prepoznali „svilen gaj-

tan“ namenjen Đukanoviću.

Od tada, prema sličnommo-

delu i bez prestanka, deceni-

jama traje kriminalizacija

crnogorskog lidera.

RežimiiljudiuvrhuSrbijesu

semenjali, alimatricamedij-

ske i političke demonizacije

MilaĐukanovićanijepresta-

la do danas. Možda je bolje

od drugih navedeni trend

izražen rečenicom skova-

nom u Beogradu na deseto-

godišnjicu obnove državne

nezavisnosti (2016): „Jedno-

gadanaĐukanovićanećebiti

i sve uCrnoj Gori opet će biti

srpsko“. I među ogorčenim

protivnicima,unjemujepre-

poznata personifikacija tra-

janjacrnogorskedržavnosti i

obnove nezavisnosti, ali i

učvršćenja samosvesti u

društvu, koje jepočelodave-

ruje da može o sebi da odlu-

čuje suvereno i bez patrona-

ta Srbije.

UDARNAĐUKANOVIĆA

PosleDejtonskogmira(1995)

oslabljeni Milošević uverlji-

vogubi lokalne izboreuSrbi-

ji 1996. godine, odbija da pri-

zna poraz i čini veliku

izbornu krađu. Stotine hilja-

da građana Srbije tri meseca

je protestovalo, a podrška je

za većinu neočekivano stigla

iz samog vrha susedne repu-

blike.

Uintervjuuopozicionomne-

deljniku Vreme, crnogorski

premijer Milo Đukanović je

izjavio da je Milošević „pre-

vaziđeni političar“ i da jevre-

me da ide sa vlasti. Bio je to

snažan impuls političkoj, dr-

žavnoj i nacionalnoj emanci-

paciji Crne Gore i početak

teške i neizvesne bitke za

preživljavanje i samogĐuka-

novića.

Prirodne saveznike crnogor-

ska vlast je potražila udemo-

kratskoj opoziciji u Srbiji,

kojoj jepružalaširokumedij-

sku i finansijsku podršku,

kao i utočište i zaštitu odMi-

loševićevih „eskadrona smr-

ti“. Raskol unutar jedinstve-

n o g D P S - a 1 9 9 7. s a

dalekosežnim posledicama,

omogućio je Miloševićevom

režimudaseuključikaoarbi-

tar u unutarcrnogorska zbi-

vanja. PobedaMila Đukano-

vića najpre u vladajućem

DPS-u, apotomi napredsed-

ničkim izborima, oktobra

1997. zaoštrila jeodnoseSrbi-

jepremaCrnoj Gori dousija-

nja. EksponentMiloševićeve

agresivne politike, u cilju ni-

podaštavanja i političke neu-

tralizacijeCrneGore, postala

je vojska tzv. SRJ i novostvo-

renaunitarističkaiprosrpska

partija –SNPna čijemčelu je

bio dotadašnji predsednik

republikeMomir Bulatović.

Medijska kampanja protiv

Mila Đukanovića, njegova

satanizacija i kriminalizacija

dostizala je gebelsovske raz-

mere u režimskim beograd-

skim medijima. Ipak, prvi

mirnodopski poraz Miloše-

vića odigrao se u Crnoj Gori,

kojunije uspeoda pokori.

Protiv volje legalnih i legiti-

mnih institucija federalne

jedinice Crne Gore, Slobo-

danMilošević, koji jeod1997.

bio na funkciji predsednika

tzv. SRJ, predložio je za pre-

mijera savezne vlade Momi-

ra Bulatovića. Od tada Crna

Gora evolutivno povlači svo-

je predstavnike iz saveznih

institucija koje će ubrzo po-

stati rezervoar za namirenje

ličnih i političkih ambicija

poraženog (promiloševićev-

skog) autoritarnog krila

DPS-a, sada pod imenom

SNP. Ovaj proces jebiovažan

korak u zaokruživanju crno-

gorske državnosti, koja još

uvek nije bila zvanični pro-

gramski i politički cilj crno-

gorskog vrha.

Miloševićeva Srbija, pora-

ženauratovimauHrvatskoj

i Bosni iHercegovini, osuje-

ćena u planu da vojno zauz-

me i sa susedimapodeliMa-

kedoniju, nije se mirila sa

„gubitkom“CrneGore i vra-

ćanjem crnogorske identi-

tetske samosvesti. U nemo-

gućnosti da legalno porazi

većinsku Crnu Goru koju

tada predvodi reformisani i

prozapadni DPS, uz podrš-

ku manjih dojučerašnjih

opozicionihstranaka, Srbija

je pokušala da navedene ci-

ljeve ostvari nasiljem i po-

kušajem izazivanja krvo-

prolića.

NajpresuMiloševićevi loja-

listi, okupljeni okoMomira

Bulatovića i novostvorene

SNP, sada potpuno zavisni

od Srbije, pokušali da pu-

čem zauzmu crnogorske

institucije, u nasilnim de-

monstracijama koje su kul-

minirale u januaru 1998.

godine. Iako je izborni po-

raz, u oktobru prethodne

godine, najpre mirno pri-

znat u Bulatovićevom šta-

bu, jutarnja naredba izBeo-

grada je glasila drugačije.

Januarsko krvoproliće je

izbegnuto, po cenu velikog

broja povređenih crnogor-

skihpolicajaca.

RATPROTIVNATO a

Sledeće 1999. godine, zbog

raširene represije i zločina

Miloševićevihsnagaprema

civilima na Kosovu, tokom

borbi sa pripadnicima

OVK, usledilo je NATO

bombardovanje Srbije i Cr-

neGore. Bila je to prilika da

se manja članica fiktivne

federacije politički i bez-

bednosno potčini u vreme

delovanjaratnogstanja, kao

i da se uguše slobodoumni i

prozapadni crnogorskime-

diji. U to vreme, Bulatović

kao eksponent Miloševiće-

ve agresije na Crnu Goru i

kao nelegalni savezni pre-

mijer, izgovara poznatu

pretnju da će se crnogorski

MUP staviti pod kontrolu

Miloševićeve vojske ili ga

„neće biti“.

Artiljerijske cevi vojske to-

kom ratnog stanja bile su

okrenute prema crnogor-

skimgradovima, azloglasni

Sedmi bataljon vojne poli-

cije, sastavljen od aktivista

prosprskih partija, služio je

za pretnje i represiju nad

građanimaCrneGore.Ipak,

uprkosbrojnimpretnjama i

situacijama koje su bile na

korak od sukoba, crnogor-

ska vlast je igrajući na ivici

noža sa nadmoćnijom si-

lompodkontrolomMiloše-

vićeve Srbije, uspela da sa-

čuva građanski mir, ali da

neustukneinepredani jed-

nu od nadležnosti ili insti-

tucijaCrneGore.Kakobi se

umanjioekonomski i fiskal-

ni pritisak izBeograda, zva-

nična Crna Gora je u no-

vembru 1999. kao paralelno

sredstvo plaćanja uvela ne-

mačku marku, što će voditi

do formiranja Centralne

banke, dve godine kasnije.

Tokom NATO bombardo-

vanja, zabeležen je i redak

akt humanosti na balkan-

skomprostoru.Miloševićev

aparat terora vršio je ma-

sovno etničko čišćenje ko-

sovskihAlbanaca. Nesrećni

ljudi, pre svega civili, bežali

su uAlbaniju, Makedoniju i

Crnu Goru. Crnogorska dr-

žava i društvo su naprežući

svoje kapacitete preko sva-

ke mere prihvatili blizu

140.000 izbeglica, teško

oboriv rekord u odnosu na

broj stanovnikaCrneGore.

Do tada je kao vid pritiska

naCrnuGoru, Srbijapreki-

nulatrgovinski iplatnipro-

met, zatvorivši joj i spoljne

granice prema susedima

(koristeći vojne resurse) i

unutrašnju granicu prema

Srbiji. StavljanjeCrneGore

u okruženje, sprečavanje

njenih građana da putuju

bez dozvole nelegalnih sa-

veznihorgana, sprečavanje

ulaska čak i humanitarne

pomoći–nijeslomilocrno-

gorskidržavni vrh.Miloše-

vićeva strategija je bila ja-

sna – staviti Crnu Goru u

totalnu izolaciju i pod tere-

tom ogromnog broja al-

banskih izbeglica sa Koso-

va izazvati haos u Crnoj

Gori iprisilnojedisciplino-

vati.

(Sjutra: PadMiloševića,

pobjeda ideje suverene

CrneGore i nastavak

imperijalne politikeBeo-

grada prema Podgorici)

Nacional-identitarna dihotomija,

crnogorstvo srpskog korena

, ni-

kada nije prestala da postoji. U

doba SFRJ, svaki pokušaj da se

dovrši konstituisanje crnogorskog nacional-

nog identiteta, uključujući i crkveno pitanje,

zaustavljan je rigidnimpartijskim odlukama u

kojima je nacionalno crnogorstvo stavljanou

isti rang sa srpskimnacionalizmom

Miloševićevi lojalisti, okupljeni okoMomira Bulatovića i novo-

stvorene SNP, sada potpuno zavisni od Srbije, pokušali suda

pučemzauzmu crnogorske institucije, unasilnimdemon-

stracijama koje su kulminirale u januaru 1998. godine. Iako

je izborni poraz, uoktobruprethodne godine, najprijemirno priznat u

Bulatovićevomštabu, jutarnja naredba iz Beograda je glasila drugačije

AB revolucija

vom koraku, iako je Ustav

predviđao da dve ključne po-

zicije – predsednik i premijer

ne mogu biti iz iste federal-

ne jedinice, princip je prekr-

šen.IpredsednikDobricaĆo-

sić i premijerMilan Panić bili

su Srbi. Disproporcionalna

tzv. SRJ sve vreme je pokazi-

vala da je suštinski i disfunk-

cionalna. Do 1993. godine od-

nosi dva rukovodstva su

relativno skladno funkcioni-

sali, uzpodrazumevajućupo-

dređenost CrneGore.

Međutim, kada je u svom ek-

spozeu iste godine premijer

Milo Đukanović pomenuo

kao cilj – ekonomsku samoo-

drživost Crne Gore, nedosti-

žan za sve vreme moderne

crnogorske istorije, u Beo-

lavije i

eGore